Крајем новембра у Србији је објављена књига руске ауторке Јелене Зелинске „Сенке у мојој улициˮ, посвећена опсади Лењинграда 1941-1945. Ради се о првој књизи о овом историјском догађају на српској језику. У њеној основи леже дневници двоје деце која су преживела те страшне дане, писма из града под опсадом и сећања очевидаца. Детаљније о томе како је настала књига ауторка је говорила у интервјуу за наш портал.
 

Како сте дошли на идеју да напишете „Сенке у мојој улициˮ?

 

Рођена сам у породици људи који су преживели опсаду. Чланови моје породице, моје комшије, пријатељи и школски учитељи били су део те велике историјске трагедије коју је преживео град. 900 дана проведених под опсадом одразило се на свакодневне навике тих ћутљивих људи. Ми, деца и унуци оних који су преживели, упијали смо као нешто неизбежно осећање повезаности са градом, његовом историјом и његовом трагедијом. Моја мама је тада остала у граду са својом баком, док су се остали чланови њене велике породице већ налазили разбацани по Стаљиновим логорима. Једном сам ушла у собу у којој су живели и умирали мени блиски људи и стала поред прозора о којем ми је мајка толико говорила.
 

Загледала сам се у зид суседне куће и у оловно лењинградско небо… Неколико дана касније донели су ми дневник, сећања Тање Долинске, сестре од тетке моје мајке, која је у то доба заједно са својом породицом живела у истој улици. Почела сам да тражим њен стан, нашла сам списак станара, почела да читам тај списак страдалника који као да није имао краја и схватила сам да је само једна зграда, једна улица претрпела губитке који су ненадокнадиви… Тако је настала идеја да испричам причу о тим људима који су могли бити моје комшије, другови из разреда, пријатељи, али то нису постали. И више ништа не могу да учиним за њих, осим да се сетим сваког од њих поименце.
 

Колико је трајао рад на књизи? Читаву зиму. На њој нисам могла да радим лети, када је топло, или у пролеће, када је балкански ваздух препун мириса, већ само у време када сумрак рано пада, у влажне и хладне вечери. Само тада сам могла једно за другим да исписујем имена страдалих, проналазим адресе и ишчитавам писма из промрзлог града.

​

Зашто сте одлучили да књигу објавите баш на српском?

 

Ми, Руси и Срби, имамо доста тога заједничког: ту је и језичко сродство и историјске везе… И код нас се на необичан начин поклапа осећај за трагедију и њену узвишеност. Многи народи су страдали за време Другог светског рата, али само сам код Срба приметила нешто налик на наш доживљај тога: као да је та несрећа и даље присутна. Као и ми, Срби не могу, не желе или осећају да је погрешно бавити се само схемама, цифрама, а поготово не актуелним спорењима у вези са сећањем на рат. Исти непролазни бол, исто дубоко осећање негодовања и код најмањег умањивања или фалсификовања чињеница. И, наравно, живо непатворено интересовање. За историју, за Русију, за све што је везано управо за људску трагедију у било ком рату. И пожелела сам не само да испричам причу о данима под опсадом, него сам у извесном смислу осетила управо потребу да са њима поделим оно што је за мене свето.

На основу вашег искуства, колико добро Срби познају историју опсаде Лењинграда?

 

Рецимо одмах да мало ко осим самих становника Лењинграда-Петербурга зна за величину те трагедије. Људска свест генерално не може да појми у потпуности сав тај ужас који су они преживели под фашистичком опсадом. Још мање то могу да схвате људи овде, на Балкану, где, хвала Богу, никада није било такве глади. Нажалост, досад је мало књига објављених на ту тему. Сада, када је моја документарна књига објављена, већ са различитих страна добијам позиве да дођем, да говорим о томе и одржим предавања на ту тему. То је у ствари најважније од свега. И надам се да ће издавачке куће у Београду показати више интересовања за књиге руских аутора управо о овој страници Другог светског рата.

Реците нам нешто о композицији књиге. Како је она организована, о чему говори, шта очекује читаоца на крају?

 

У основи се налазе два дечја дневника. Девојчица и дечак који су преживели опсаду, основали породице и имали добре животе. Сећања деце су сажета, без имало лукавости, без сувише емоција. Она дају слику онога што се дешава кроз очи најневинијих. Приче о кратким и невероватно страшним епизодама као што су бомбардовање, болести, губитак бонова за храну написане су као да су то обични свакодневни догађаји, што гађа директно у срце. Најважнији за мене био је рад у архивама и састављање спискова станара међу којима су се појављивала и свима позната имена: балерина Ана Павлова, композитор Игор Стравински, песник Александар Блок…
 

На руском језику књига носи поднаслов: „Жути снегˮ. То је цитат из познате песме Олге Бергољц која је преживела опсаду: „Не дам да се заборави како је падао човек на жути снег пустих тргова лењинградских…ˮ У Петербургу постоји обичај: 8. септембра, на дан почетка опсаде града грађани излазе на улице, у паркове, на степеништа у зградама и гласно читају имена оних који су живели, страдали и умрли на тим местима. Моја књига је још један дуг сећању, мали, али значајан додатак том читању имена која немамо права да заборавимо.

​

​

 

 

 

 

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​